Budimo insani

Budimo insani

Prije nekoliko dana gledah na TV emisiju u kojoj govoriše o ljudima kojima je potrebna pomoć pri liječenju. Majka se bori za dijete, brat za brata, žena za muža; bore se da im omoguće pravo na život. Vele oni da su ljudima dosadile ‘kutije po ulicama’, humanitarni koncerti, apeli po TV-u i sl., a i nema narod više povjerenja u to. Slušam ih i ne mogu ni da zamislim kako im je. Kako se nose sa svim onim odbijenicama, svim satima, danima, pa i mjesecima čekanja da se sakupe pare? Kako li je kad ti treba mala nada, a sva vrata zatvorena?

Gledam ih i divim im se. Opet su nasmijani, optimistični, ističu da ima dobrih ljudi, najveća su podrška svojim bolesnicima. Pitam se, koliko ljudi zanemari  to, koliko njih bi tako i mene da me Bog time iskuša samo stavilo na čekanje, pročitalo apel, reklo ”ne d’o Bog nikome” i nastavilo dalje. Da li bih i ja bila toliko jaka da svima odgovorim osmijehom?

Danima, eto, razmišljam o tome koliko smo skloni izgovorima. Plašimo se siromahu dati onu marku, jer tobože šta ako je varalica džaba ode marka, dvoumimo se da li pozvati neki humanitarni broj, prevelike su te 2-3 KM svašta bi se sa njima moglo, nemamo vremena i sredstava za ‘luksuz’ zvani humanitarni koncert, a sve atome snage i zadnju paru iz džepa dali bismo za koncert nekog pjevača.

Mali li je čovjek, manji od makova zrna kada treba dobro u sebi pokazati. Nigdje ga, sakrije se u sebe, zaboravi da Sudac posmatra sve i da Njegovi pisari pomno zapisuju. Smetne sa uma da je sudbina nepoznanica i da njega isto može dočekati sutra.

 

A možemo, itekako svi možemo (da ne kažem moramo) probuditi dobro u nama. Sve relgije svijeta uče nas tome, sve kulture i bontoni nalažu da se prije svega bude čovjek; znači izgovora nema. Naše je samo da odlučimo hoćemo li biti insani ili ćemo šejtanu dozvoliti da od našega srca pravi pomračenje. Jer šta drugo na licu insana možeš vidjeti osim vedrine i ljepote kakvu  sunčev sjaj širi. Zar da postaneš pomračina koju ljudi malo posmatraju, pa ćelijama zaborava narede da se njime pozabave? Niko nam ne mora aplaudirati i reći: ”Vidi ga, velik li je to čovjek, koliko samo pomaže drugima”, ma ni tren nam to ne treba!  Znamo da je ruka koja daje bolja od ruke koja prima i da lijeva ruka ne treba vidjeti šta daje desna. Dobra djela ne treba brojati, njih ćemo sigurno naći u svojim knjigama, borimo se da loših što manje imamo.

Ne mora se svaki dan luksuzirati i pojesti šta nam prahne, nekome je 2-3 KM koje damo za čokoladu korak bliže ozdravljenu. Neka nam ne bude velika ona marka koju ćemo nekome dati, uvijek se deset puta više dobije. Sa prijateljima, ponekad, možemo samo prošetati gradom, a one pare za kahvu, slasticu, cigaretu pružiti onome pored koga prođemo okrećući glavu. Ne moraju oni bonovi biti sve što damo, a ako ćemo iskreno, svi smo barem nekada postupili tako. Dat ću bon, dva, tri, a ovo krupnije mi može za nešto zatrebati, pa onda kupimo nešto bez čega sigurno možemo.  Ne dao nam Bog samo za zdravlje da treba,bez ostaloga se može,  ili još gore da dođemo pred Gospodara i da nam zbog onoga kome smo mogli pomoći budu uskraćene ahiretske ljepote. Allah, dž.š., zna vrijednost onoga što damo, mi ne. Možda nam baš današnja sadaka bude još jedan stepenik bliže Džennetu.  Budimo insani, ne stidimo se dobra koje nosimo u sebi. Budimo ponosni što ne zanemarujemo one koje ne bismo trebali, pa kada noć padne  i u glavi počnemo vraćati film od  tog dana da za  svoje ponašanje možemo reći: ’’Milosni, hvala ti što si mi dao da gledam očima srca.’’

Piše: Emina Softić

Fotografija preuzeta sa: poweressence.com

© Divithana, 2013