Jabuka ne pada daleko od..

Jabuka ne pada daleko od..

DAN 1

Dosta je. Nakon 726282 dana uzaludnog čekanja i nadanja da ga jedna od njegovih 3857 igračaka dugotrajnije i značajnije zaokupira, kažem: dosta je. Napravit ću generalno spremanje igračaka, ali ovaj put u smeće. Ionako 90 % njih samo zauzima prostor i skuplja prašinu. Možda se, uslijed preglednije situacije, konačno malo zabavi sam.. Barem mi dnevna soba neće biti u konstantnom “kreativnom neredu”..

Short introduction: Moj stariji sin ima 3 godine i, ljubi ga majka, jedinstveno je i posebno dijete po svojoj osobini da konstantno traži interakciju. Sada bi moja majka rekla “Istaa si ti bila”, aludirajući na moje smaranje svakog živog oko sebe dok nisam krenula u školu (valjda su školske obaveze tada uzela maha pa sam prestala – a i nađeš sebi neko društvance pa popustiš najmilije). Hm, bit će da je genetika. Što se tiče mog izdanka, iako me cjelodnevno igranje s njim iscrpljivalo maksimalno, to nije bilo tooliko problematično da mu se omogući dok smo egzistirali samo on i ja u našoj maloj svakodnevnici. Sada, kada je tu mali braco, to je praktično nemoguće. (Braco se zna sam zabaviti, ali se ipak mora paziti).

Kada se Z. rodio (stariji sin), uopšte ga nisam namjeravala zatrpavati igračkama. Sjećam se da je prve i dugo jedine igračke dobio od mojih prijateljica koje su mu ih poklonile kada su došle meni na babine. Mislim da sam mu čestito kupila igračaka tek kada je napunio dvije godine. Međutim, u roku godinu dana se uspjelo njih previše nakupiti, valjda iz mojih očajnih pokušaja da ga nekako animiram. No, došlo je vrijeme da se dobrog dijela njih riješim. Odavno su izgubile svoju funkciju.. Rekla bih čak da su kontraefikasne.

Približila sam se toj gomili, bolje reći BRDU (doslovno), sa nekoliko kesa, spremna da konačno prodišemo, i pomislila kako zaista ni sama često ne umijem da se snađem u tom haosu, a kamo li djetešce od 3 godine.. Bilo je tu svega. Zilion kockica za slaganje, milion autića od kojih je dobar dio bio pokvaren,  netaknutih plišanih igracaka (mame dječaka znaju zašto), polu-pocijepanih knjiga, kamiona, životinjica, raznoraznih figurica. Bilo mi je muka pri pomisli da sve to moram da pregledam i odlučim šta koristi zaista mome djetetu a šta je za kantu. Tačno 2 sata poslije, napunila sam čitave 4 kese za smeće i dvije ogromne kese koje ću odložiti, u kojima su igračke s kojima će se on MOŽDA nekada igrati, ili makar mlađi sin.

Dnevna soba je naglo prodisala. Ostalo je tu svega 20ak autića, dvije garaže za iste, nekoliko kamiončića, omiljeni Spiderman i tigar. Kockice za slaganje, drvene slagalice i bojice sam složila u jednu kesu, odlučna da ih koristimo samo zajednički i da više nikada ne budu razbacane po sobi. Isto sam uradila i sa dječijim knjigama- dobile su posebnu policu u kućnoj biblioteci i neću više dozvoliti da se cijepaju i bacaju po kući.

Pa da vidimo, ljubavi mamina, da li će ti sada igranje biti zanimljivije i smislenije. (Ljubav spava. 2 su sata ujutro. Odoh i ja, dok se nisam srušila. Sutra ćemo vidjeti da li je eksperiment uspio).

DAN 2

Jutro je. Po običaju me budi obavijest “moram da piškim” (iako savršeno sam zna šta treba da uradi). Slijedi moje “uzmi tutu”, nakon čega se nekako dogobeljavam na noge i krećem za njim u dnevnu sobu. Odmah je s vrata primijetio razliku. “Moji autići!”, uskliknuo je. Autiće sam prethodnu noć poredala na sto, na vidno mjesto, kao i ostale igračke, više ništa nije bilo u kesama, izvan njegovog vidnog polja. Samostalno vađenje igračaka je ipak bilo previše za očekivati od mog dječačića. Približio im se i krenuo da ih voza, jednog po jednog. Bilo mu je, valjda, zanimljivo što su lijepo poredani i njemu “na gotovo” (inače ga od milja zovem moj “gotovan”).

Prošlo je pola sata. Doručkovali smo, pustila sam mu crtiće dok uspavam bracu. Sva sam sretna i ushićena što je prepoznao stari sjaj svojih željeznih drugova. Već planiram šta ću danas moći obaviti dok se on malkice sam pozabavi.

Vratila sam se u sobu, uz dogovor izgasila crtiće i otišla da raspremim ono što je ostalo od doručka. Pažljivo osluškujem šta će se desiti. “Podigni ih, provozaj, obrni/okreni, upali. Možeš ti to.” Čula sam samu sebe kako navijam za njega. Ali ne čujem ono što očekujem. Čujem – korake! Eto njega za mnom u kuhinju. “Mamaa, danas ne pada kiša.”  Krenula su mala opažanja i pitanja, ja strpljivo slušam i odgovaram i još uvijek ne gubim nadu da će se vratiti i samostalno igrati (!!). Uslijedio je THE zahtjev“Mamaaa, hajmo da s’iglamo.”

S’iglamo znači da se I G R A M O. Hladan znoj me oblio. Moj trud je bio uzaludan… Uzaludno sam se nadala, raspremala, sortirala, animirala. Morat ću glumiti klauna dok ne krene u školu, očito. Ovo je čista karma. Ono što sam radila drugima, sada se meni vraća.

“Eto mame, ljubavi. Samo da stavim suđe u mašinu.”

Igrali smo se tada i još narednih pola sata, dok se braco nije probudio. Vani smo se, po običaju, ganjali a navečer je uslijedilo naše tradicionalno skakanje po madracu uz zvuke dječijih pjesmica na mini zvučniku. Sve to praćeno uz cjelodnevnu priču i zapitkivanja.

Ali hajde, ako ništa, barem mi je dnevna čistija…

(Izvor: blog Smotuljak Radosti – https://smotuljakradosti.wordpress.com/, Facebook stranica: https://www.facebook.com/smotuljakradosti/)

© Divithana, 2013