Da blista!

Da blista!

Pola je 11 navečer. Dok mi omiljeni Espresso intenso klizi niz grlo, osjećam kako mi se svaki mišić na tijelu polahko opušta, napetost nestaje, a mozak ulazi u meditacijski mode.

Ne preporučujem kafu u 11 sati navečer nijednoj živoj duši na Planeti Zemlji. To je samo moj način da prkosim obavezama, stvarnom životu, i da se mentalno regenerišem za dan koji slijedi.

Mora da i ti imaš neki svoj način. Luckasti su često, znam. Sa strane možda i nemaju mnogo smisla i dubine, ali nama su jako bitni i potrebni.

Pssst, ja nekada samo ležim nepomično u krevetu i razmišljam o svemu. Od lijepih čizmica koje sam taj dan ugledala pa do teorije relativiteta.

Mi, mame, moramo imati te naše “načine” da se opustimo. Inače budemo čangrizave. Plač postane glasniji nego što jeste. Zahtjevi trogodišnjaka komplikovaniji nego jesu. A dani – mnogo, mnogo duži.

Bila jednom jedna porodilja koja se nikada odmarala nije. Kada druge mame odu spavati, gledati tv, tipkati s prijateljicama, ova je mama ostajala do kasno u noć i završavala neke svoje vaaažne poslove. Prošlo je tako 100 pa 200, pa 300 i nešto duuugih dana a mama je počela osjećati veeliki umor i bezvoljnost. Nije više bila nasmijana i nije više bila snaažna kao nekad. Onda je mama odlučila da nešto mora da se promijeni. Da će joj od toga dana biti najvažnije da bude i dalje nasmijana i da ne mora na sve stizati, može se i malo igrati.. Pa da.

Sada sviiim mamama uvijek govori kako je naajbitnije da ostanu sretne. “Ne mora sve da blista oko tebe, bitnije je da blistaš iznutra”, kaže ona.

Odoh sebi napraviti još jednu kafu.

(Izvor: blog Smotuljak Radosti – https://smotuljakradosti.wordpress.com/, Facebook stranica: https://www.facebook.com/smotuljakradosti/)

© Divithana, 2013